Mali servis radimo tačno na vreme, a sopstveni organizam vozimo u crvenom
Svaki vozač u Srbiji zna nepisano pravilo: čim se na neravninama čuje sitan šum na trapu ili se približi interval od 10.000 kilometara, auto ide kod majstora. Menjaju se filteri, proverava nivo rashladne tečnosti i niko ne postavlja pitanje da li je to trošak ili ulaganje. Ipak, kada se unutrašnji muški biološki mehanizam suoči sa prvim znacima zamora, najčešći muški odgovor ostaje isti: «proći će samo od sebe».
Savesna provera mašine naspram odlaganja brige o sopstvenim resursima.
Zašto mašinu poštujemo više od sopstvenog tela?
Automobil je mehanički sistem sa jasnim senzorima. Ako padne pritisak ulja, svetli crvena lampica. Znamo da ignorisanje te lampice vodi ka havariji motora koja košta hiljade evra.
Muški organizam poseduje znatno složeniju unutrašnju hidrauliku i mikrocirkulaciju. Međutim, naša unutrašnja tkiva retko šalju oštar, bučan alarm. Ona komuniciraju tihim signalima: jutarnjom tromošću, blagim osećajem težine nakon dužeg sedenja za volanom i isprekidanim snom.
Zrelost muškarca ne ogleda se u tome koliko tereta može da izdrži dok ne dođe do zastoja, već u sposobnosti da prepozna kada je sistemu potrebna prirodna podrška i osveženje resursa.
«Najskuplji kvar na automobilu je onaj koji je mesecima najavljivan sitnim šumom. Isto pravilo važi i za muški organizam: prevencija uvek košta neuporedivo manje od saniranja zanemarenog stanja.»
Efekat kuvane žabe i analiza navike trpljenja